Devojka na ulazu me je prvo "prepipala", naletela na pumpu, ali pošto o tome nema pojma, odćutala je. Dešavalo mi se da pitaju šta je to, pa sledi kratka edukacija na licu mesta. Onda je zatražila da otvorim tašnu i videla dva keksa u vrećici. Izjavila je da to moram da bacim, što sam odbila, rekavši da imam dijabetes i da mi to treba za slučaj da mi padne šećer. Onda se uključila njena koleginica, koja je takođe izrecitovala "unoshraneipićajestrogozabranjen", pa sam joj takođe rekla zašto nosim ta dva jadna keksa i da to nije pola praseta. Nakon prepiranja tipa "baci-neću", na kraju je popustila. Huh, konačno sam ušla u prostor, u kome jedino što želim je da gledam i slušam izvođača zbog kog sam došla.
Na koncertima mi se najčešće dešava pad šećera u krvi, i to iz više razloga: lepo sam raspoložena, pevam i igram non-stop, nekad i skačem, na svežem sam vazduhu (ako je koncert na otvorenom) i tsl. Sve u svemu, u proseku dva sata fizičke aktivnosti. Smanjim bazal privremeno, kao i večernju dozu, ali ipak dešava se da moram nečim da se "dopingujem".
Poučena ranijim iskustvima sa kontrolnim punktovima, sakrila sam mali sok na slamčicu i glukozne bombone, u nadi da ih neće naći. Pa majka mu stara, osećam se kao da krijumčarim nešto opasno! Kome da objasnim da mi je to potrebno u medicinske svrhe?
Zanosila sam se mišlju pre par godina da se među firmama koje obezbeđuju javne priredbe, kako ih zvanično zovu, organizuje edukacija i da im se pokaže šta sve osobe sa dijabetesom nose sa sobom. Dodatno me je na to podstakla priča mladića kome su oduzeli pen sa insulinom na ulasku na utakmicu. Ali, pošto te firme rastu kao pečurke posle kiše i svako se angažuje da radi na poslovima "security"-ja, odustala sam.
Možda vi imate predlog rešenja?
sledeci put ponesi i glucagon :)
ReplyDelete