Od svinjskog insulina do insulinske pumpe

Sećam se da sam gledala baku kako pravi pitu. Na kuhinjskom stolu je bila i kesica suvog grožđa. Svaki čas bih joj "ukrala" par zrna i sa slašću smazala. I sve tako dok nisam slistila skoro celu kesicu. Nakon toga, bila sam jako žedna. Pila bih vodu, čašu za čašom. Otvorila bih česmu u kuhinji i nalivala se, ali voda mi je bila slatka. Onda bih trčala u WC da mokrim. I tako u krug, voda-WC.

S leva na desno: moja mama, prof. Necić i ja :)

Susret sa Dečjom klinikom u Tiršovoj ulici mi je ostao urezan u sećanje i danas, iako sam imala samo 5,5 godina. Odveli su me prvo na merenje kilaže i presvlačenje. Plakala sam kao kiša što moram obući bolničku pidžamu. Potom smo otišli na odeljenje. Prišle su mi dve seste, jedna sa špricem. Mama me je držala dok su mi davali injekciju u stomak. Bila sam uplakana i zbunjena i samo sam želela da se sve što pre završi i da odem kući. Međutim, po prvi put u životu, roditelji su morali da me ostave. Za mene šok, za njih još veći. Dijagnoza: Diabetes Mellitus Tip 1.

Merenje nivoa šećera je bilo iz urina. Pola sata pre obroka bih se izmokrila. Pred sam obrok bih to učinila ponovo, ali u nošu. Prikupljeni urin (5 kapi) i voda (10 kapi) bi se pipetom stavili u epruvetu. Potom bi se u tekućinu ubacila jedna "šumeća" tableta, koja bi na kraju "kuvanja" pokazala boju. Boja bi se potom tumačila prema legendi. Braon i narandžasta bi značile visok, a zelena dobar šećer u urinu. Plava boja je značila nizak šećer, tamnoplava hipoglikemiju. 

Koristio se prerađeni svinjski, a nešto kasnije goveđi insulin. Oprema za davanje  terapije je uključivala: veliku pincetu, stakleni špric, metalne igle br. 16 za vađenje insulina iz bočice i br. 10 za davanje. Pribor bi se sterilisao kuvanjem u destilovanoj vodi  20 minuta u pripadajućoj metalnoj kutiji. 

Po pitanju ishrane, bilo je mnogo ograničenja. Ova uputstva dobijena u bolnici su stajala zalepljena na kuhinjskom ormariću kako bi se svi ukućani snalazili. Bilo je više toga što nisam, nego što sam smela da jedem. 

 

Dnevnik samokontrole je više ličio na bojanku, nego na neki jako važan dokument. Pogledajte i sami:

Nekako su prolazili dani... Svi u familiji smo se navikavali na novonastalu situaciju i pokušavali da život vodimo najnormalnije moguće. Jednog je dana osvanuo senzacionalan naslov u novinama, koji je moje roditelje motivisao da prekopaju pola Zemljine kugle ne bi li nabavili "čudotvorni lek".

Procedura "izlečenja" je podrazumevala stajanje vode u čaši preko noći, koju bih ujutro popila. Bljak! I ništa se nije dogodilo, naravno. Samo mi je ostao gorak ukus od svega.

Posle par godina, staklene špriceve zamenjuju plastični. Mojoj sreći nije bilo kraja. Jedino što sam na putovanja morala da nosim posebnu torbu sa priborom. Koristio se monokomponentni humani insulin.

Nabavljamo prvi merač, koji meri glikemiju iz krvi, "Tvornica računskih strojeva Zagreb" (TRS). Sećam se kao juče. Davao je rezultate u mg/dl nakom 20 minuta, a umeo je i da pogreši. Slika nije reprezentativna, ali je jako slična.

Sa svojih 18-ak godina, prelazim na terapiju insulinskim penovima. To je značilo pravu slobodu :) Prvo metalni sa karpulama, a ubrzo i plastični.

U jednom trenutku ta terapija kod mene nije imala dovoljno efekta. Ordinirajući lekar je smatrao da treba da legnem u bolnicu i probam insulinsku pumpu. Bila je veličine omanjeg kasetofona i davala bazalni insulin 1j./h.

Tada mi nije ništa posebno pomogla i vraćena sam na "žuti" i "zeleni" insulinski pen.

Ins. pumpa slična tadašnjoj u odnosu na jedan od današnjih modela

Zbog posla koji sam obavljala, punog obaveza, žurbe i stresa, upitala sam lekara da li postoji neka opcija da se bockam manje od 4 puta dnevno. Dobila sam Mixtard 30, koji mi je zagorčao život i definitivno nije terapija za Tip 1 dijabetes.

Nakon povratka na stare 4 doze i mučenja sa usklađivanjem obaveza i terapije, pokušala sam sa Lantusom, koji je tek izašao na tržište. Bilo je mnogo lakše, ali sam u međuvremenu već saznala za insulinsku pumpu od "sapatnika" iz SAD, koje sam  upoznala preko interneta. Svi su me pitali "Zar ti još uvek nisi na pumpi?". Našla sam se zbunjenom i potražila sam informacije o ovom uređaju na domaćem terenu. Tako se, od 2001. godine, moj život iz korena menja. :)

• Danas imamo glukometre, koji pokazuju rezultat iz krvi za 5 sekundi. 
• Imamo brze insulinske analoge. 
• Učimo da brojimo ugljene hidrate. 
• Znamo koliko je i najmanja fizička aktivnost bitna. 
• Informacije su nam dostupne na klik. 

Dakle, imamo sve alate da svoj dijabetes držimo pod kontrolom. Kakva razlika, zar ne? :)

P.S. Dnevnik samokontrole i "Sal" čašu, kao i mnoge druge "praistorijske" stvari možete videti u muzeju Udruženja "Plavi krug".