Meni je radio u jednom trenutku spasio život. Bukvalno. U vreme kada sam izgubila vid na desnom oku zbog komplikacija dijabetesa, nisam mogla ni da radim, ni da čitam. Slušala sam. Radio najviše, ili muziku sa CD-ova. Sedela u mraku ili polumraku, jer mi je svetlo smetalo i pokušavala da razaznam koliko je sati na svetlećem digitalnom satu. Da pratim napredak, ili boljitak u terapiji, koji nije baš obećavao.
A NATO samo što je prestao da roka. Nosim "Fuck the USA" kišobran. Ovo "fuck" sam dopisala markerom, na reklamnom kišobranu za "Wrigley's" žvake.
Jedne večeri, vrteći stanice, naletim na mili, divni i poznat glas Dače Kocjana. Otkud on?? Nisam ga čula godinama!? Koja je ovo stanica? Sto pitanja odjedared, dok se smejem slušajući grafite i aforizme.
Odjednom, živnuh! Emisije na radiju "Delta 011" (više ne postoji) su postale moji najbolji drugari. I sama sam smišljala aforizme i slala telefonom u emisiju. Aktivno sam učestvovala u svakoj. Kada sam postala "Robinzon nedelje" sa "Toliko smo se puta selili, da više ni Lesi ne zna gde da se vrati", pozvali su me na radio da preuzmem knjigu u izdanju "Beografita". Upoznah fenomenalne ljude, kakvi samo mogu raditi na radiju. Sreći nigde kraja! Sve ostalo je istorija :)
Oko sam operisala par godina kasnije, i hvala bogu, ipak vidim, dovoljno da se ne zablentavim negde. Teško čitam knjige, doduše, ali ne može čovek imati sve u životu :)
No comments:
Post a Comment